Орлови рано лете

Аутор, гост, Сибирски Соко пише истините приче из школских дана које се и данас препричавају и слушају са великом пажњом. Приче које ће вам натерати сузе на очи од смеха. Људи који знају актере, лако и брзо улазе у суштину, а аутор на свој препознатљив начин пружа свима прилику да се насмеју и уживају.

Молим вас, прочитајте и први део Орлови рано лете: Ушке, сигурно ће вас насмејати!

Орлови рано лете, други део: Коле

КОЛЕ

Августовски летњи дан. Напољу сунце поприлично упекло, а у Основноj школи “3. oктобар” у Бору, на другом спрату школе, у кабинету српског jезика и књижевности, управо jе у току поправни испит. Други испитни рок, последња шанса за ученике коjи у “регуларном делу шампионата” нису изборили пласман у “виши ранг” школовања.

 Наставник Драган Пауновић ужурбано пише нешто кредом по табли и одмах затим преузима “диригентску палицу”.

– Зоране, на табли jе написана jедна просто-проширена реченица. Потребно jе да у тоj реченици одредиш основне елементе: субjекат, предикат, обjекат. То ће бити довољно за двоjку. Даj да завршимо са овим испитом брзо, лако и идемо одмах напоље, да уживамо у летњем дану. Хаjде, да те чуjемо… – веселим гласом почиње диjалог наставник Драган…

На табли jе било написано: “Орао Турчин њиву изнад ћуприjе”.

Гледа Зоран Костић – “Коле” у таблу, a затим стидљиво обара поглед. Гледа у врхове своjих патика и ћути као “заливен”. Не проговара ни реч, иако спада у групу врло несташних и враголастих дечака из разреда. Краjичком ока само дотакне погледом наставника Драгана и изнова упорно ћути.

– Шта jе било, Зоране? Не иде? Хаjде, нема разлога да се плашиш. Ево, помоћи ћу ти мало на почетку, а онда све остало мораш да урадиш самостално. Шта jе субjекат у овоj реченици? Kако се добиjа одговор на то питање? Значи тако – KO jе овде, у овoj реченици, вршилац радње?

– Па…Ту…Тур…Турчин… – напокон проговара Коле…

– Тако jе, Зоране! Турчин! Само храбро! Идемо даље, да не губимо време. Шта jе предикат у овоj реченици? То мораш сам, нећу ти даље помагати.

Ћути Зоран, као громом погођен. “Чуjе” се тишина у учионици. Tо траjе прилично дуго, готово читаву вечност.

Наставник Драган гледа у Колета, па затим у таблу и онда лута погледом негде далеко, гледаjући кроз прозор. Размишља о томe како jе сада прелепо на Борском jезеру. Мирише шума, цвркућу птице, а он овде муку мучи са своjим несрећним учеником.

– Добро, Зоране. Идемо опет заjедно. Субjекат се добиjа када поставиш питање – КО.  А предикат се добиjа када питање почнеш са – ШТА. Значи, ШТА jе орао, Зоране?

– Па… орао… орао jе птица, наставниче… – промуцао jе некако наш Коле, са неким  добродушним и наивним осмехом на лицу, препуним олакшања.

Поново jе завладала тишина у учионици. Сунце се сакрило иза облака. Птице су заћутале.

– Добро jе, Зоране… добио си двоjку…  – изговорио jе смиреним гласом наставник Драган, отворио cвоj дневник и дрхтавом руком уписао оцену: довољан (2).