Do manastira Ostrog i crkve u steni

Do manastira Ostrog može se doći putem koji vodi od Podgorice prema Nikšiću ili obrnuto, 13 km od Nikšića. Uglavnom vernici dolaze iz celog sveta i ne retko to rade pešice.

Na putu ka Crnoj Gori, u itinerer sam, pod obavezno, zapisao  posetu manastiru Ostrog i od toga se nije odstupilo. Medjutim, desilo se nešto što se mora ispričati…

Elem, sve vreme u putu je bilo pretoplo i klima u kolima je služila samo da smanji osećaj vreline.

Od Užica, Kokinog Broda, Nove Varoši, preko Pljevalja, Šavnika i Žabljaka do Nikšića trebalo nam je oko pet sati sa kratkim zadržavanjima…

Put od Nikšića ka Podgorici je lep, bez krivina i posle par minuta stigli smo do skretanja za Ostrog. Na samom skretanju počela je iz vedra neba da pada sitna kiša.

Zadnji put sam dolazio pre tačno dvadeset godina. Totalno sam zaboravio od tada da od skretanja do same crkvice ima oko osam kilometara krivudavog puta. Jedino mi je ostalo u sećanju da je put uzan i da jedva mogu da se mimoidju dva auta.

Prošli smo prvo stajalište i parkinge gde je bilo puno ljudi, automobila, mini buseva  i nastavili krivudavim putem koji na svašta nešto liči samo ne na put kojim se može voziti.

Kišica je prerasla u neverovatno nevreme, toliko jaka da brisači nisu mogli da pokupe tu količinu.

Za par sekundi voda je prekrila sve rupe na putiću.
Nedelja, gužva i na gore i na dole. Jedva se probijamo, sve teže mimoilazimo.

U jednom trenutku Sanja počinje sa strahom da prigovara, jer vidi sa svoje strane ponore duboke i do sto metara na samo par centimetara od vrata auta.

Od ovakvih scena nikome nije sve jedno, pa je razumem u potpunosti. Ujedno i sam strahujem, ali ćutim i glumim Čak Norrisa.

Ne mogu da stanem, kolona iza mene, ne mogu da se okrenem jer ni na jednom mestu nema prostora za manevar takve vrste. U jednom trenutku nailazi mini bus, a ja stao da ga propustim na mestu gde su mi točkovi s leve strane bili na samoj ivici provalije. Kad Sanja nije premrla od straha, verovatno nikada neće.

Kako smo stigli do crkve, tako je i kiša prestala, nebo se razvedrilo, pojavilo se sunce i kao da ničega do tada nije bilo. Vratilo se sve nešto lepo, jedino Sanja pod tahikardijom, uplašena i skamenjena.

Nikakvo izvinjenje ne može pomoći.

Samo sam rekao da je to neko do gore poslao iskušenje i njoj i svima nama, na šta se i sama nasmejala.

EDIT:imam i slika,lol Dok ne postavim gomilu slika (ostao mi čitač kod kuće), evo jednog video priloga iz samog dvorišta crkve pod Ostrogom:

Obišli smo svaki deo crkvice, sa velikim zadovoljstvom ostavili priloge; Maša se otvorila iz svoje kasice,lol…, kupili jednu veliku brojanicu sa krstom za našu porodicu, da bude zajednička, posedeli malo u dvorištu…imamo puno slika i video priloga, svaki sa zadovoljstvom uslikan i snimljen.

Posle smo otišli do restorana Konoba podno Ostroga i  tu ručali. Za svaku preporuku, obroci obimni i ukusni, osoblje uslužno i prijatno, a cene prihvatljive i više nego realne.  Retko ko može pojesti ceo obrok, pa svima pakuju za poneti.   😛

Kada smo silazili, terao sam Sanju da kamerom snimi put, ali je od straha to tako stručno uradila da moram da prepakujem i montiram video snimke.

Jasno vam je. Iskreno i sam sam se par puta uplašio…

Najbolja opcija ako idete na Ostrog je da do podnožja dodjete prevozom u rano jutro, pa odatle pešice. Ili da do donjeg manastira dodjete prevozom, da vas drugi doveze, a  vi sve vreme žmurite ili čitate nešto, samo da ne gledate gde idete, pa da pešice stepenicama odete do gornjeg manastira i crkve u steni.

Previše je turista, vernika i ljudi koji idu u oba pravca, put je očajan do donjeg manstira, a odatle je nov, ali i dalje uzan.

Komercijala je prisutna na svakom koraku i to je neminovno na ovakvim mestima i razumljivo, bar meni.

Svima bih preporučio da posete manastir Ostrog. Jedinstven je. Vernicima je posebno drag i značajan.

Možda je i dobro da osetite malo straha, ali  nemojte preterivati.

Neka vam ova destinacija bude “pod obavezno”!

Ljubav, muzika i sve nešto lepo uz #Limundopis by DedaBor!