Danas je tacno 10 godina kako radim kao direktor osnovne škole “Djura Jakšić” U Krivelju.
Preponosan sam sto sam deo fantasticnog kolektiva. Hvala svakom ponaosob sto me trpe ovako ludog.
Za ovih deset godina sam mnogo naučio. Promenio sam se na bolje. U to sam siguran.
Na zalost, za ovih deset godina, prosveta je otisla unazad isto toliko ako ne i mnogo vise.
Vise ne mozemo da se pratimo. Moje zelje i ocekivanja su velike. Ambicije su postale potpuna ludost. Želeti nešto normalno je sada nenormalno.
Imao sam viziju još pre deset godina da u racionalizaciji napravimo video link ka isturenim odeljenjima i da jedan nastavnik drži čas a da nekoliko odeljenja istovremeno prati nastavu. Nista se od toga nije dogodilo jer u Krivelju i danas nemamo “modernu” ( šta god to znaćilo) centralu koja bi nam omogućila (brzi) internet.
Deset godina nisam uspeo da ubedim neke ljude koji su se svake godine menjali da promenimo sistem grejanja u jednoj školi. Nisam uspeo da ih ubedim da asfaltiraju put od 5 km kako naši učenici ne bi putovali 40 i više km u jednom pravcu do matične škole, istovremeno prolazeći pored pet gradskih škola.
Za ovih deset godina povećao se broj časova u dnevnom režimu. Pravim nemoguće rasporede i svaki put me srce zaboli kada vidim učenike petog razreda kako u istom danu imaju nekoliko “teških” predmeta. Svaki put se stavim u njihovu kožu i sav se stresem, pretrnem od same pomisli.
Svake godine idem na časove iz svih predmeta, na ogledne časove i na svašta nešto lepo i manje lepo. Naslušao sam se takvih nebuloza koje deca treba da nauče da svaki put onako čutke kažem sebi: e moj Crni Andjelko, nikada ti ne bi završio školu da ti je ova pamet bila pre onoliko godina. Ako me razumete.
Za ovih deset godina u Srbiji , na mesto ministra prosvete promenili su se njih 6, ako se ne varam, nekima se ne sećam ni imena, poput one žene što je petljala nešto sa biologijom, Darvinovom teorijom i šta ti ja znam. Imao sam prilike da na kratko popričam sa par njih, ali ne i da ih ugostim u školi.
U ovih deset godina našu školu je posetila ministarka telekomunikacija Jasna Matić, koja je održala predavanje o bezbednosti dece na Internetu. Za njenog mandata, sve škole u Srbiji su dobile digitalne kabinete i još svašta nešto lepo. Sada kontam, da nije bilo nje i njenog zalaganja, škole u Srbiji bi bile jednostavno – prostori u kojima se održava nastava.
Za ovih deset godina potpisao sam mnogo rešenja o prijemu u radni odnos. I svaki put sam bio ponosniji i srećniji od onih koji su ista dobijali. Na zalost, potpisao sam i mnoga rešenja o prestanku radnog odnosa. Nije jednostavno. Sada radim sa ljudima kojima je stalo, koji rade, koji zele, koji hoće. Ja sam od prvog dana njihov servis i neko ko je zadužen da im sve pripremi, ali i da od njih traži. Naša “firma” je državna, a svi zajedno se ponašamo kao da nam je rodjena kuća. Zato smo postali jedna mala škola sa VELIKIM uspesima i rezultatima. Neprocenjivo!
Naši penzioneri mogu biti ponosni na nas koji sada radimo u školi.
Bio sam na raznoraznim suočavanjima, sudjenjima, svedočenjima. Neki stariji su me naučili da je to sastavni deo posla pogotovo kod onih koji RADE. Ko ne radi ništa, nema nikakvih problema.
A najveći problemi su sa ljudima. Sa istim koji su dolazili i odlazili na način na koji su i naši ministri. Brzo, tiho, kratko, sa mnogo štete, a onda promena i nikom ništa. Nema odgovornosti, nema sankcija. Šta je ko uradio, kraj, ostalo je da drugi iza njega pati, dovrši, nastavi.
Čuo sam mnogo puta priče i za mene od istih tih koji su opredeljeni i koje drugi postavljaju, kažu: ma taj niti smrdi, niti miriše, taj je sa svima dobar, sve je do sada iskoristio. Taj je trebao da bude “naš”. Kad nije naš, daj da ga sklonimo odatle i da postavimo našeg. Sada tu nema problema i možemo posle da nabacimo još naših…I još puno toga sam čuo, nagledao, doživeo. Preživeo!
Za ovih deset godina promenila se lokalna vlast možda deset puta, prestao sam odavno da brojim. Svaka me je hvalila, grlila, smenjivala, slala inspekcije, davala, uzimala. Od pohvala do pretnji otkazom nekada su me delile sekunde.
Posle deset godina, u borskoj opštini sam postao najstariji direktor po direktorskom stažu. A pre deset godina bio sam najmladji direktor po godinama.
Nisam siguran koliko ću raditi ovaj posao. Ali sam siguran, da dok ga budem radio, sve kockice će morati u svakom trenutku da budu na svom mestu.
Žao mi je što je srpsko školstvo dotaklo dno, ali obećavam da ću zajedno sa mojim kolegama učini sve da lepih primera bude, da u svakom trenutku imamo čime da se pohvalimo.
Potrudiću se da i dalje ponosno šetam gradom, svakome se javim, sa svima da se pozdravim.
Ovih deset godina me obavezuju da budem još bolji. I biću!
Ljubav, muzika i sve nešto lepo…
ps. blog škole: U susret Evropi, fan strana FB Osnovna škola Djura Jaksic Krivelj
Odavno nisam pročitala tvoj bolji i iskreniji tekst Deda 🙂
Sve čestitke, i veruj mi, iako možda tako ne izgleda, ali promene kreću od pojedinaca, pre ili kasnije ćeš uspeti to što si naumio.
Čestitam, Deda! Čitava decenija, značajan jubilej. I apsolutno sam sigurna da je malo boljih direktora od tebe, u čitavoj Srbiji 🙂
Žao mi je što se sve tako loše razvija po školstvo inače. Tuga da te uhvati. Valjda nekad krene i na bolje…
Čestitke Deda, 10 godina je za poštovanje. 🙂
Sve dok nasmejan odlaziš na posao i sve dok te posao “gura” napred, ne treba da ga menjaš.
Želim ti puno uspeha u daljem radu. 🙂
Lep jubilej. Cestitam! 🙂
Jubilej za pohvalu, ali čovjek uvidi da ga niti takve stvari ne vesele, kada vidi s kakvim se glomaznim administrativnim preprekama mora boriti, valjda je to normalno na ovim našim prostorima!
Недавно сам на телевизији видео (и чуо) да је школа “Ђура Јакшић” у Кривељу проглашена за најбољег послодавца (или нешто слично).
Надао сам се да ћемо се видети убрзо након тога, да бих ти лично честитао, но, пошто дани лете, а ми се не срећемо, честитам ти на овај начин.
Браво, за сваку сте похвалу, ти, школа, колектив, позитивна атмосфера која вас окружује и која улепшава тренутке ђацима, а и нама, суграђанима, који понекад погледамо у вашем правцу.
Bane
Puno hvala. Znaci mi tvoja cestitka, znam da je iskrena i od srca.
Videcemo se.
Pingback: Ostavka u najavi - D E D A B O R
Поздрав свима,
Први пут налетех на овај блог (дођох са блога зубарица)
Мислим да ћу се често враћати на њега.
А кренуо сам од оних постова који се односе на прелом душе.
Деда дивно пишете.
Препоручио бих вам да све постове прикупите на једно место
и издате као књигу.
Овог “деду” треба поставити за министра просвете, а мирне душе
могао би водити и владу.
Bane
Hvala puno na divnim recima. Uvek ste dobrodosli kod mene na blog. Nece vam biti dosadno 😛
Poštovani Bane,
Malo sa zakasnjenjem, ali moram da dodam par reci i da Vam naznacim da nikako niste pogresili, posetivsi ovaj blog! Ovaj divni covek, u pravom smislu reci, uvek je spreman da posavetuje, pokaze put i usmeri nas. Za srecu je potrebno tako malo…a ovde je mozemo potraziti, u pisanoj reci, ohrabrujucim odgovorima i temama koje nas doticu.