“više sreće drugi put, kažeš mi to tako lako…”
Moj drugi put je tu, ispred mene.
Ako mi sreća okrene ledja, šutnuću je u direktno u dupe, tako jako, da će odskočiti visoko, visoko…
A onda, poput pit bula, hvatam ljude za rukav i ne puštam dok mi sreću ne budu servirali ispred mene, dok mi sreća ne kaže čarobne reči: “Uzmi me, samo me uzmi!”
Ma šalim se, neću da je šutnem. Uzeću olovku i potpisaću joj se na ledjima.
Ma neću da se potpisujem, skoćiću joj na ledja, pa gde ona – tu i ja.
Pa da, zašto da se odvajam od sreće. Bolje da me sreća nosi na svojim ledjima nego da sav teret i probleme nosim ja bez sreće.
Mnogo sam pametan. Divim se samom sebi. Baš sam ovo dobro smislio.
Više ne prepuštam ništa slučaju, uzimam stvari u svoje ruke i hvatam prvi put, pravi put do uspeha.
Nema drugog puta, nemam vremena za gubljenje. Da sam mladji dvadeset godina, pa da opušteno dam sebi oduška i propustim još koju priliku, ali nisam i ne mogu da vratim vreme, niti mi pada na pamet da tako razmišljam.
Idem u nove radne i sve ostale pobede.
Ko hoće sa mnom, dobrodošao je. Ko neće, neka se skloni s mog puta, neka mi ne smeta. Hvala.
Ljubav, muzika i sve nešto lepo…
ps. častila me @poklopcic da mogu lakše da skočim sreći na ledja 😛
