Postoji trenutak kada se osvrneš i shvatiš da je prošlo mnogo vremena od kada si poslednji put uradio nešto što te ispunjava. Možda je to pisanje, možda crtanje, možda šetnja kroz omiljeni deo grada bez cilja i žurbe. I dok se pitaš gde je nestalo svo to vreme, dođeš do odgovora – nije nestalo, samo je bilo uloženo u nešto drugo.
Ponekad se desi da život napravi pauzu umesto nas. Ne traži dozvolu, ne pita da li smo spremni, jednostavno nas uspori ili zaustavi. Ali to ne znači da su ti meseci ili godine izgubljeni. Naprotiv, svaki trenutak ima svoju svrhu, čak i kada se ne uklapa u naše planove.
Sada, kada ponovo držim olovku u ruci (ili prste na tastaturi), ne osećam potrebu da nadoknadim propušteno. Jer ništa nije propušteno – sve je bilo baš onako kako je trebalo da bude. Danas biram da pišem ne iz osećaja obaveze, već iz želje. I možda je upravo u tome lepota vraćanja sebi – ne pokušavati nadoknaditi propušteno, već nastaviti dalje, sa svim onim što smo kroz to iskustvo postali.
Jer nije važno koliko vremena je prošlo, već kako biramo da iskoristimo ono što je pred nama.
