Moj kucni ljubimac

–predhodni postovi Price iz Afrike

Tamo negde
Toplotni sok
Home sweet home
Terasa na vrhu zgrade
Posao za svakoga i za nikoga
Saobracaj je cudo nevidjeno
Nije bitan novac, bitna je kolicina istog
Robne kuce, shopovi, male radnje…
Fudbal nije razonoda, fudbal je nacin zivota
More, more

–Demis Roussos Good Days Have Gone

Kucni ljubimac

Sabrata je oaza u sred pustinje, izmedju glavnog grada Tripolija i Zuare, gde smo mi ziveli.
Kada se krene ka Tripoliju, ako me secanje ne vara, ima samo par krivina i ni jedne uzbrdice ili nizbrdice. Sve je ravno, pa kad se slucajno skrene sa puta, malo se ide kroz pesak dok se ne vrati kolima na asvalt. Zanimljivo i u pojedinim momentima strasno iskustvo, ali dosta cesto, pa se naviknes.
Svuda okolo je pesak, pustinja, samo se negde u daljini nazire jedna tanka linija. Od vrucine sve isparava i deluje kao magla . Da li je to bila fatamorgana, nemam pojma, ali znam da kad stignete do Sabrata, kao da ste zakoracili u drugi svet. Fenomenalno zelenilo na pojedinim mestima oko ostataka i rusevina neke stare civilizacije, tik uz more.
Nisu ni oni graditelji bili blesavi sto su bas tu gradili predivne amfiteatre i sve ono sto je potrebno za noramalan zivot u jednom gradu, na jednom takvom mestu. Zamislite prizor – more, pa utvrdjenje, a svuda okolo nepregledna pustinja.
Voleli smo da dodjemo u Sabratu, na rucak i celodnevno uzivanje. Bilo je par restorana u kojma se sluzila odlicna hrana, ali nije to najbitnije. Onaj osecaj bih rado proziveo i danas, sa istim odusevljenjem.
Prvi put mi je bilo interesantnije da vidim i da se slikam pored svih onih figura, kipova, stubova i starih zidina, a kasnije sam trazio kao i svako dete zanimljivije stvari.
Tako sam jednom prilikom uhvatio kameleona i naravno, uz odobrenje roditelja, poneo ga sa sobom kuci.
Napravljena je posebna kutija u kojoj sam ga cuvao, ali je on vise bio van nje, jer sam stalno cekao da vidim menja li boje, ili se pravi. Menjao je, stvarno. 😛
Onda mi je postalo interesantnije da gledam kako svojim dugackim, lepljivim jezikom lovi musice. Stoji mu namotan u ustima, kao one zvake, a onda samo izleti, brzinom munje. Na pocetku mi je bilo odvratno, a kasnije sam hvatao musice, namestao ih na desetak centimetra od njega i cekao da vidim kako ce je smotati sa te razdaljine.
Svi su ludeli od nas dvojice, jer je bio odvratan guster i zene su se plasile, nije im bilo svejedno. Meni ziva igracka, a ostalima uzas. Vriska, cika i ceo repertoar srpskih psovki.
Kameleona sam poneo, ali mi na granici nisu dozvolili da ga prenesem, osim prepariranog. Naravno da sam istrcao na vreli pesak pored aerodromske zgrade i tu ga pustio da zivi svoj zivot..
Jedno prelepo iskustvo koje nisam smeo da prepricavam, jer su me uvek zezali i niko mi nije verovao.
Ljudi kao kucne ljubimce cuvaju razne zivotinje, ali ne i kameleone. Mada, danas je sve drugacije i sada se po ulicama i kucama vidjaju mnogo opasnije i strasnije zivotinje od kameleona.

…nastavak->Kakav zakon, strasan zakon