Život

I tako upravljam avionom, kad se odjednum čuje neki tup zvuk. Komande polude, razne sijalice zatrepere, a jedan motor istog trena utihnu, kao da ga nikad nije bilo.

Okrenem glavu ka njemu i imam šta da vidim – visi sa strane, pitanje je trenutka kada će da se otkaći skroz.

Šta ću, gde ću? Strmoglavim se ka Zemlji i uz tresak nevidjenih razmera, raznesem tlo pri sletanju.

Okrećem se, gledam, sve je ok. Neke sijalice vise ne trepere, ne čuje se ništa, nema nigde nikoga.

I tako par minuta.

Podignem glavu, odjednom gomila ljudi oko mene, tvitka. Motor koji je otkazao, tu je, nije skroz otpao. Krila su tu, vrh i trup takodje. Sve je tu, kao nekada, ali ne funkcioniše sve, naprotiv.

Neki čudni čika u roze mantilu prilazi i iskusnim pokretima čarobnjaka maše iznad mene. Osećam polako da sam jači, da mogu.

Prolazi neko vreme, sve se vraća u normalu.

Više ne letim.

Više ne žurim.

I dalje je puno ljudi oko mene, grle me, ljube, vole.

Volim i ja njih, još više nego pre.

Smejem se, radujem Suncu.

Gledam avione, gledam ljude, gledam decu.

nekada je godinu dana dugački vremenski period kao svemir, a nekada proleti kao avion iznad naših glava i ne vidimo je…