Blogorođendan
Odavno sam prestao da slavim rođendan bloga, i smatram da je to velika greška. Baš kao i redovna analiza pred kraj godine kada mnogi blogeri sumiraju rezultata…
Elem, puno je razloga za to nečinjenje, a izdvojio bih samo par: i pored činjenice da baš imam uvek šta da kažem ili napišem, nemam volje da to i prenesem na blog – velika greška. Barem da pravim neke crtice ili podsetnike, pa da ih nekad prebacim u blog formu, ni to. Svesno propuštam blogovanje iz prostog razloga – nemam želje a ni vremena (čitaj “živaca”) da objašnjavam bilo kome bilo šta. Realno, danas su svi na internetima, svi sve prate i čitaju, svi imaju dupe, tj. mišljenje i radi su da traže dlaku u jajetu iz ničega. Odavno sam prevazišao stadijum kada sam strpljivo odgovarao na sva moguća logična i manje logična pitanja, često se pravdao za ništa i nikome. Bukvalno.
Eto, sedim sa strane i posmatram svet nekim svojim očima. Tražim opravdanje za mnoge učinjene stvari i načine da budem svoj na svome u svom svetu i van granica negative, koliko god je to moguće.
Od prvog dana, blog mi je bio utočište i prostor za uživanje – bežanje od stvarnosti, informativni portal, dnevnik u kojem sam na svoj način izražavao misli, poljanče za pisanje o svemu nečem lepom, kao i prilika da komericjalno radim ono što najviše volim – da pišem ii čitam.
Kako sam prestao da redovno pišem, ostaje da čitanjem se podsetim na veliki broj divnih aktivnosti iz predhodnog perioda. I to je to, za to i služi blog. Dnevnik jednog skribomana, online čitanka gde svi mogu da rade isto što i ja. Pa ko voli, nek izvoli, a ko ne, izbora je na pretek.
Uostalom, treba nešto i našoj deci da ostavimo. U ovom trenutku, njima je sve blam, pa i to da tata ima svoj blog, naloge na društvenim mrežama, neke video klipove i još svašta nešto na globalnoj mreži. A jednog dana, možda budu pametniji od nas danas, pa sve ove stvarii prebace u neku tada bitnu formu i učine sebi lepe trenutke, ili jednostavno, imaju nešto naše, nešto od svog roditelja čime se mogu pohvaliti (makar to i blog bio, lol).
Jedanaesti rodjendan blogovanja na ovom domenu, bez prekida, bez pomisli da ikada prestanem. Ponos, radost, sreća.
Bilo je predivnih trenutaka, bilo je svega i svačega. Mene su radovale male stvari, one kada mi pridju nepoznati ljudi i pričaju mi o onome što su pročitali na mom blogu sa jasnom željom da se i lično upoznaju, da prozbore koju o mnogo čemu. Blog mi je doneo toliko divnih ljudi u moj život da je to neprocenjivo bogatstvo.
Blog i blogovanje su mi je dali mogućnost da udjem na neka vrata na koja nikada ne bih ni pomislio da zakucam. Predivan osećaj.
Bilo je i dosta komercijale, dopune uvek kratkog kućnog budžeta. Putovanja, konferencija, poklona, neprospavanih noći, pohvala, kritika, hejta. Bilo je svega u predhodnom periodu, a na sve to gledam samo sa pozitivne strane i radujem im se…
Zato nastavljam dalje. U kojem intenzitetu i formi, videćemo. Već duže vreme sam potpuno opušten kada je blogovanje u pitanju. Bez opterećenja, bez potrebe da nekoga usrećim, a da to nisam upravo i samo JA, da se bilo kome pravdam za bilo sta, da razmisljam o vama koji ovo čitate, jer blog i ne pišem zbog vas, već zbog sebe. Iskreno i na dalje…
Živeli, voli vas Deka!
#Ljubav, muzika i sve nešto lepo…
Možda budu pametniji od nas danas…. mislim da već jesu 🙂
piši ti nama i dalje, volimo da svratimo u tvoje utočište! … ja još od Blogoje platforme, jel se tako beše zvao? 🙂
Srećan blogorodjendan!
zagrljaaj!!
Blogovanje je meni danas možda najiskreniji način postojanja na Internetu. Sada imate svega, svi se samo bore za publiku, sada je tu i novac. Ne znate šta je istina šta laž. Možda je jedino blog ostao kao jedno mesto gde iskrenost i dalje postoji u velikoj meri. Zbog toga uživam da ih čitam. Čak i onda kada se ne slažete sa nečim, ipak je dobro prokomentarisati, zameniti viđenja i stavove na jedan zdrav način.