Ako mi je nesto ulepsalo ovo nedeljno popodne, onda je to svakako prica, tacnije intervju gospodina Radovana Jelasica iz Blic Online na danasnji dan<\/strong><\/a>.<\/p>\n

Elem , intervju sam procitao u dnevnom izdanju novina ali sam ga lako pronasao na netu, pa ga zelim preporuciti svima koji prate moj blog . Bicu slobodan da ga preuzmem u potpunosti ( bez slika) :<\/p>\n

Kuvam d\u017eem po maj\u010dinom receptu<\/strong>
\nAutor: Vladimir Spasi\u0107 | 02.08.2009<\/p>\n

Radovan Jela\u0161i\u0107<\/strong><\/p>\n

Radovan Jela\u0161i\u0107<\/p>\n

Ako treba da biram izme\u0111u prijema u nekoj ambasadi ili da radim u ba\u0161ti, biram ovo drugo. Neko voli da ide na prijeme, meni se to odavno smu\u010dilo. U ba\u0161ti gajim paradajz, luk, maline, krompir. To je moj hobi. Vi\u0161e volim kad ne\u0161to odradim i vidim korist, kada o\u0161i\u0161am travu, skuvam d\u017eem. Ove godine napravio sam 40 litara d\u017eema od kajsija. Po receptu majke, koja svake godine kontroli\u0161e \u0161ta sam uradio. Istina, ja stavljam malo manje \u0161e\u0107era, ka\u017ee u ispovesti za \u201eBlic nedelje\u201c Radovan Jela\u0161i\u0107, ekonomista i guverner Narodne banke Srbije.<\/p>\n

Do\u010dek iz porodili\u0161ta<\/em><\/strong>
\nRo\u0111en sam 1968. godine u Santovu, pograni\u010dnom mestu u Ma\u0111arskoj, 2,5 kilometara od granice. Dobio sam ime Radovan, a moj stariji brat Branko, iz prostog razloga jer ta imena ne mogu da se prevedu na ma\u0111arski. Srpski sam nau\u010dio kod ku\u0107e, a ma\u0111arski na ulici. I\u0161ao sam u srpsko-hrvatsku osnovnu \u0161kolu, ali pravoslavna crkva u selu imala je za Srbe posebnu ulogu jer je bila \u010duvar na\u0161eg identiteta. Svake godine smo u crkvi, za Svetog Savu, pripremali recitale, a za Bo\u017ei\u0107 posebne priredbe i tada smo mi, deca, i\u0161li od ku\u0107e do ku\u0107e i pevali bo\u017ei\u0107ne pesme. To su se\u0107anja koja odre\u0111uju ceo \u017eivot. Na veronauci, koju smo poha\u0111ali svake nedelje, nau\u010dio sam \u0107irilicu. Razlika izme\u0111u brata i mene je velika, ali to mu nije smetalo da mi na svoj na\u010din priredi do\u010dek iz porodili\u0161ta – orobio je porodi\u010dnu kasu i kupio \u010dokoladu, jer je mislio da \u0107u to voleti da jedem.<\/p>\n

Svinje i \u010darda<\/em><\/strong>
\nMajka Smiljka radila je u seoskoj zadruzi, a otac Marko je bio kondukter. Zemlju su nam uzeli krajem pedesetih godina, a vra\u0107ena nam je tek 1991. godine. Roditelji su bili prinu\u0111eni da se bave \u201emalim biznisom\u201c, \u010duvali su svinje, nekad ih je bilo i 150. Moj deo posla bilo je \u010di\u0161\u0107enje svinjca, kada se toga setim, i danas mogu da osetim specifi\u010dni smrad, posebno sna\u017ean za vreme velikih vru\u0107ina. Uz pomo\u0107 u ba\u0161ti, to je bio nezaobilazni deo \u201eletnje prakse\u201c, nisam i\u0161ao na more. Kad je babo pre\u0161ao da radi na \u010dardi, pomagao sam mu i tu sam zaradio i prvi d\u017eeparac. Bio sam strastveni pecaro\u0161. Uhvatim 3-4 kilograma ribe, uve\u010de je o\u010distim i sutra je prodajemo na \u010dardi. Detinjstvo mi je na neki na\u010din prerano prekinuto zato \u0161to sam dobro igrao stoni tenis i sa 12 godina bio tre\u0107i u Ma\u0111arskoj. Morao sam da pre\u0111em u Budimpe\u0161tu, gde sam zavr\u0161io 7. i 8. razred. Nije bilo lako odvojiti se od porodice i \u017eiveti u internatu, u velikom gradu.<\/p>\n

SFRJ – obe\u0107ana zemlja<\/strong><\/em>
\nIz detinjstva se se\u0107am i putovanja u Jugoslaviju. Odlazak u SFRJ bio je kao odlazak u Ameriku. U mom selu smo banane ili pomorand\u017ee vi\u0111ali jednom godi\u0161nje. Se\u0107am se, imao sam mo\u017eda pet godina, kada su me poslali u prodavnicu da kupim banane. Dobio sam pet banana i shvatio da brat i ja ne mo\u017eemo da ih podelimo \u201ena ravne \u010dasti\u201c, pa sam problem re\u0161io tako \u0161to sam jednu pojeo. I nije bilo problema kada sam do\u0161ao ku\u0107i. Granicu smo prelazili biciklima, a onda bismo od Ba\u010dkog Brega putovali autobusom do Sombora. Tako je bilo sve do 1979. godine kada smo kupili prvi auto \u201evarburg\u201c.<\/p>\n

Deda<\/span> \u201e\u0161pijun\u201c<\/strong><\/em>
\nZa odlazak u Sombor imali smo jo\u0161 jedan razlog \u2013 dedu sa mamine strane, Branka. Ina\u010de, on je bio u ma\u0111arskom zatvoru od 1948. do 1951. godine zbog optu\u017ebe da je \u0161pijunirao za Tita, a od 1953. do 1956. jer se pribli\u017eio granici vi\u0161e nego \u0161to mu je odobreno. Posle svega, 1956. preselio se u Sombor. Gimnaziju sam zavr\u0161io u Budimpe\u0161ti u srpsko-hrvatskoj \u0161koli i tu mi je \u201esinulo\u201c da treba da u\u010dim engleski jezik, \u0161to mi je kasnije dosta pomoglo. Naravno, postavilo se pitanje gde na fakultet. Prvo sam se upisao na Ekonomski fakultet u Zagrebu jer je mnogo mojih drugova Hrvata iz sela oti\u0161lo tamo. Ali deda Branko mi je objasnio da treba da idem u Beograd po\u0161to sam Srbin. Tako je i bilo.<\/p>\n

Radovan Ma\u0111ar<\/strong><\/em>
\nOdlazak na studije u SFRJ 1987. bio je pravi \u0161ok. Brzo sam morao da shvatim da u Srbiji \u201ene\u201c \u010desto zna\u010di \u2013 ba\u0161 me zanima koliko si uporan, pa ho\u0107u da te testiram, a \u201eda\u201c \u2013 imam pre\u010dih poslova, skini mi se. U Jugoslaviji su svi bili na \u201eti\u201c, svi su navodno bili veliki prijatelji i smejali su se kada bih ja persirao i preko telefona govorio \u2013 da li mogu da dobijem gospodina ili gospo\u0111u… Kad bi to \u010duli, odmah su govorili \u2013 to je onaj tvoj, Radovan Ma\u0111ar. To mi je na fakultetu bio nadimak. Tada, kao i sada, \u010dini mi se, bilo je najva\u017enije kakav ima\u0161 paso\u0161, a ja sam imao samo ma\u0111arski.<\/p>\n

Foliranje<\/strong><\/em>
\nNa prvim testovima iz politi\u010dke ekonomije pro\u0161ao sam jako lo\u0161e. Do\u0161ao sam iz klasi\u010dne gimnazije, za razliku od mnogih studenata koji su zavr\u0161ili srednje ekonomske \u0161kole. Profesori su za nedelju dana \u201epreleteli\u201c 100 stranica, a meni se \u010dinilo kao da sam pao s Marsa. Od deset pitanja iz politi\u010dke ekonomije pogodio sam samo tri. Pravi \u0161ok bio je kada mi je profesor rekao: Ne znam da li je ovaj fakultet najbolji za vas. Od dolaska u Beograd 1987. pa sve do danas nisam uspeo da se priviknem na foliranje! Svi ho\u0107e da budu neko drugi. Tako\u0111e, niko za \u017eivu glavu ne bi priznao da nema para. Pri\u010daju o milionima, milijardama, a ne znaju kako \u0107e spojiti kraj s krajem. I na studijama sam koristio svaku priliku da ne\u0161to zaradim. Morao sam da radim, jer moji nisu imali odakle da mi \u0161alju novac.<\/p>\n

Pasau<\/strong><\/em>
\nI\u0161lo je tako do prole\u0107a 1991. kada sam na nagovor prijatelja Milana, sada\u0161njeg kuma, oti\u0161ao na seminar u Nema\u010dku. Posle tri dana provedenih tamo pitao sam ga s koliko novca mo\u017ee da se \u017eivi u toj zemlji. On mi odgovara da je mese\u010dno potrebno 800-900 maraka. Pomislim, ako on tako ka\u017ee, onda mo\u017ee i sa pola ove sume. U Pasauu sam iznajmio sobu, \u201epopravljao\u201c najjeftinije pice iz \u201eAldija\u201c babinom kobasicom i ma\u0111arskim sirom, blagosiljao me\u0111unarodnu studentsku karticu koja mi je davala pristup menzi i poha\u0111ao \u010dasove nema\u010dkog, kao i predavanja na Ekonomskom fakultetu na engleskom jeziku. Izdr\u017eavao sam se od u\u0161te\u0111evine sa studija, jer sam u Beogradu davao \u010dasove srpskog Ma\u0111arima i \u010dasove engleskog. Za deset meseci nau\u010dio sam toliko nema\u010dki da sam dobio praksu u \u201eSimensu\u201c, gde sam za dva meseca zaradio sve \u0161to sam u prethodnih deset potro\u0161io.<\/p>\n

Anastazija<\/strong><\/em>
\nPutuju\u0107i iz Nema\u010dke, preko Pe\u0161te, do Beograda, februara 1991. upoznao sam devojku koja mi je supruga, evo, ve\u0107 13 godina. Anastazija je kao student iz Amerike do\u0161la da predaje engleski u \u010cehoslova\u010dkoj. Za vreme raspusta odlu\u010dila je da poseti rodbinu u Sparti, u Gr\u010dkoj, odakle su joj roditelji, i u tom vozu prepunom glasnih, neurednih i neobuzdanih navija\u010da preklopio nam se put od Pe\u0161te do Beograda. Dovoljno, o\u010dito \u017eivotno. Po zavr\u0161etku fakulteta 1992. odlu\u010dio sam da poku\u0161am da upi\u0161em postdiplomske studije. Po\u0161to sam u to vreme zavr\u0161io i drugu praksu kod \u201eSimensa\u201c i za tri meseca zaradio 6.000 maraka, pare za put u Ameriku sam imao. Spakovao sam prnje i oktobra 1992. godine oti\u0161ao u SAD.<\/p>\n

Amerika<\/strong><\/em>
\nZa\u0161to Amerika? Inat je, kao \u0161to znamo, va\u017ean motivacioni faktor kod Srba. Kada je, posle \u201e evropskog zabavljanja\u201c, ona rekla da na\u0161a veza na daljinu ne\u0107e imati budu\u0107nost, odlu\u010dio sam da odem u Ameriku gde je ona zavr\u0161avala postidplomske studije. Tako su me inat i ljubav oterali u \u010cikago, gde sam se obreo opet bez novca, posla, potpuno neobezbe\u0111ene egzistencije, samo s obi\u010dnom turisti\u010dkom vizom. Onda mi je Anastazija rekla da u gradu ima neka ma\u0111arska crkva. Pomislio sam \u0161ta \u0107u ja tamo, kaza\u0107u da se zovem Radovan Jela\u0161i\u0107 i oni \u0107e re\u0107i \u2013 \u0161etaj! Ipak sam oti\u0161ao da se vidim s ocem Jozefom. To \u0161to sam pravoslavac nije mu smetalo da mi kasnije pomogne. Posle sam saznao da je tu ma\u0111arsku crkvu u \u010cikagu kupio sve\u0161tenik Jakab Vildinger iz mog sela, koji je ranije tamo bio katoli\u010dki sve\u0161tenik. Deda mi je rekao da nam je on bio i kom\u0161ija u staroj ku\u0107i, sve dok 1934. nije oti\u0161ao za Ameriku.<\/p>\n

Smena od 12 sati<\/strong><\/em>
\nUspeo sam da se upi\u0161em na postdiplomske studije, ali od \u010detiri semestra imao sam para samo za jedan, koji je ko\u0161tao 4.000 dolara. Otac Jozef iz ma\u0111arske crkve odmah mi je rekao da ako mi ne\u0161to zna\u010di mogu da se uselim u crkvu. Bio sam presre\u0107an jer para za iznajmljivanje sme\u0161taja nisam imao. Prve godine sam tamo ostao jer sam morao, a druge jer sam smatrao da sam i ja od velike pomo\u0107i crkvi. Skoro svi su bili stari, pomagao sam im oko \u010di\u0161\u0107enja snega, ru\u010dkova. Prve godine u Americi prodavao sam vo\u0107e i povr\u0107e u nekoj radnjici svake subote i nedelje, za pet dolara na sat. Radio sam redovno po 12 sati, ali to je bilo nedovoljno da se kupi i jedan ud\u017ebenik koji je ko\u0161tao i vi\u0161e od 70 dolara.<\/p>\n

Doj\u010de banka<\/strong><\/em>
\nPri kraju prve godine postdiplomskih studija na fakultetu je odr\u017eao predavanje biv\u0161i gradona\u010delnik Frankfurta i predsednik pokrajine Hesen, Valter Valdman. Tokom govora kod nekih re\u010di na engleskom pomagao mu je predstavnik Lufthanze, ali ja sam nekoliko puta bio br\u017ei od njega u prevodu. Ovo prevo\u0111enje je uticalo da ja i jo\u0161 neki postdiplomci odemo na praksu u Doj\u010de banku u Nema\u010dku. Posle tromese\u010dne prakse dobio sam i ponudu da radim za njih. I tako sam septembra 1995. do\u0161ao u Frankfurt. Nikad nisam razmi\u0161ljao o tome da ostanem u Americi. Majka se pla\u0161ila da se ne\u0107u vratiti kad jednom odem, nije ni sanjala da \u0107e joj oba sina biti na 200 kilometara, jedan u Pe\u0161ti, drugi u Beogradu. Me\u0111utim, roditeljska ku\u0107a u Santovu i dalje je mesto u kojem se porodica okuplja, tri generacije Jela\u0161i\u0107a \u2013 moji roditelji, mi, njihova deca sa suprugama i na\u0161a deca, njihovih \u0161est unuka.<\/p>\n

Dve svadbe<\/strong><\/em>
\nI tada, posle studija, opet se potvrdilo da vam najvi\u0161e pomognu oni od kojih se najmanje nadate. \u010cim sam po\u010deo da radim u Frankfurtu taj isti gospodin Valdman mi je ponudio da stanujem u prizemlju njegove ku\u0107e. Trebalo je da tu ostanem dva-tri meseca, a bio sam deset meseci, zahvaljuju\u0107i dobro\u010dinstvu tih ljudi. Bilo je tu i komi\u010dnih scena. Ku\u0107a je bila prelepa, luksuzna. De\u0161avalo se da on sa suprugom ode negde, a ne primeti da sam ja jo\u0161 u ku\u0107i. Kad krenu uklju\u010de alarm, a ja ga aktiviram prilikom izlaska. Naravno, do\u0111e policija. Mo\u017eete da zamislite \u0161ta oni pomisle kad do\u0111u u ku\u0107u najpoznatijeg lokalnog politi\u010dara i tu zateknu nekog Radovana koji natuca nema\u010dki. Jedva im objasnite da niste provalnik, nego podstanar. O\u017eenio sam se 1996. godine. Jednom u \u010cikagu, a drugi put u Santovu, jer niste ni\u0161ta uradili ako se u rodnom mestu ne pro\u0161etate glavnom ulicom sa 400 svatova.<\/p>\n

Sudbina<\/strong><\/em>
\nU Doj\u010de banci sam radio u sektoru za centralnu i isto\u010dnu Evropu. Po\u0161to nisam dobio tra\u017eenu povi\u0161icu, po\u010deo sam da tra\u017eim novi posao i odlu\u010dio sam da odem u konsultantsku ku\u0107u Mekenzi. Direktor u Doj\u010de banci mi je rekao da gre\u0161im jer je to crna\u010dki posao, stalno se leti, radi se i po 14-15 sati dnevno. I stvarno se toliko radilo, moram da priznam. Ali i na to se \u010dovek privikne. I \u0161ta vam je sudbina. Isti taj direktor je posle samo tri godine postao predstavnik Doj\u010de banke u Beogradu, a ja sam mu potpisao saglasnost ispred NBS, i morao je punih sedam godina, svakog vikenda da leti na relaciji Frankfurt\u2013Beograd.<\/p>\n

Istorija<\/strong><\/em>
\nU me\u0111uvremenu se rodio prvi sin, Marko, 1999. Peti oktobar zatekao nas je na odmoru u Hrvatskoj. Zatim odlazim u Santovo, gde je trebalo da budem dva-tri dana, a Anastasija je odletela za Frankfurt. Zove me Mla\u0111a i ka\u017ee: Je l\u2019 se se\u0107a\u0161 da sam ti rekao da \u0107u biti guverner, obe\u0107ao si mi da \u0107e\u0161 do\u0107i. Ostavljam jednogodi\u0161njeg sina roditeljima, ka\u017eem im da \u017eeni ne govore gde sam oti\u0161ao i pravac za Beograd. Spavao sam tu jednu no\u0107 u hotelu \u201eMoskva\u201c, bio je 12. oktobar, \u010detvrtak, i u tom ruiniranom hotelu shvatio sam da ja \u017eelim, da moram da pomognem da ova zemlja krene u neku bolju budu\u0107nost. \u017dena se bunila kad sam joj saop\u0161tio da uzimam nepla\u0107eno na tri meseca, ali sam joj rekao: Ovo je istorija \u2013 sad ili nikad. Ve\u0107 u ponedeljak uve\u010de doleteo sam poslednjim avionom Jata, \u010detiri dana posle razgovora sa Mla\u0111om. Porodica je do\u0161la ovde tek 2002, posle ro\u0111enja drugog sina, \u0110or\u0111a. Tre\u0107i sin, Ilija, rodio se 2003.<\/p>\n

Savet dede Branka<\/strong><\/em>
\nKada god sam razmi\u0161ljao \u0161ta bih radio u \u017eivotu, to je uvek bila ekonomija, ali centralna banka \u2013 ne, politika \u2013 ne. Nikad nisam \u017eudeo za tim da budem guverner. Deda Branko mi je stalno govorio: Nemoj nikad da se bavi\u0161 politikom. On je zbog nje sedeo \u0161est godina u zatvoru. Da sam hteo da se bavim politikom, ne bih bio u NBS, ve\u0107 u Skup\u0161tini ili Vladi.<\/p>\n

Ko zna gde bih bio…<\/strong><\/em>
\nRoditelji su i dalje u Santovu. Babo, zovem ga tako jer su nam preci iz Bosne, otvorio je restoran u tre\u0107em selu od na\u0161eg, pored onog istog kanala gde sam nekada pecao kao dete. Brat \u017eivi u Pe\u0161ti, i on ima troje dece. Pre nego \u0161to smo se o\u017eenili majka je govorila: Samo da ja ne moram mad\u017earetat. \u017delja joj se ispunila. Eto, brat je o\u017eenio Ruskinju iz Francuske, a ja Grkinju iz Amerike. I da ho\u0107e, ne mo\u017ee da pri\u010da ma\u0111arski.
\nMislim da sre\u0107a prati onog ko je uporan i ko mnogo radi. Ko zna gde bih zavr\u0161io da nisam bio u vozu i upoznao sada\u0161nju suprugu, da nisam ve\u0107 za vreme studija oti\u0161ao u beli svet, da nisam upoznao Valtera Valdmana u \u010cikagu, da sam prihvatio bratovljevo ube\u0111ivanje da odustanem od Amerike.<\/p>\n

\u017divot je bio velikodu\u0161an<\/strong><\/em>
\nMoja porodica nikada nije pridavala va\u017enost tome \u0161to smo nacionalna manjina u Ma\u0111arskoj. Nikad roditelji nisu koristili to kao izgovor za neuspehe brata ili mene, a bilo je veoma lako skliznuti u tu vrstu izgovora. Zato se valjda i ose\u0107am kod ku\u0107e i u Beogradu, i u Pe\u0161ti, i u Frankfurtu, pa \u010dak i u \u010cikagu. Pitanje je \u0161ta \u0107e biti nakon pet ili deset godina. \u017divot je dosad bio velikodu\u0161an, nadam se da \u0107e ne\u0161to da ponudi i za budu\u0107nost.<\/p>\n

*****************************************<\/strong><\/p>\n

<\/a>
\n<\/strong><\/p>\n

K<\/strong>ada sam jednom priliko pisao o gospodinu Radovanu Jelasicu negde u dubini duse sam predpostavljao da je njegov zivotni put bas nekako ovakav kako gore pise i neobicno mi je drago sto nisam pogresio.<\/p>\n

Volim uspesne ljude u svom okruzenju <\/a>.<\/strong><\/p><\/blockquote>\n

Sada mogu da dodam i sledece: ni na kraj pameti mi nije da je RJ ’68 godiste, da se toliko mucio dok nije postigao neke stvari i polozaje, i da mi je neobicno drago zbog njega.<\/p>\n

Zelim mu jos puno puno uspeha u zivotu i profesionalnom radu.<\/p>\n

Nadam se da ce da se isprsi sa jednom teglom dzema od kajsija, mmmm ??? \ud83d\ude1b<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Ako mi je nesto ulepsalo ovo nedeljno popodne, onda je to svakako prica, tacnije intervju gospodina Radovana Jelasica iz Blic Online na danasnji dan. Elem , intervju sam procitao u dnevnom izdanju novina ali sam ga lako pronasao na netu, pa ga zelim preporuciti svima koji prate moj blog . \u2026<\/p>\n

Ceo tekst<\/i><\/a><\/p>\n","protected":false},"author":766,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_exactmetrics_skip_tracking":false,"_exactmetrics_sitenote_active":false,"_exactmetrics_sitenote_note":"","_exactmetrics_sitenote_category":0,"footnotes":""},"categories":[170],"tags":[1589,202,401,402,400,145,1596],"class_list":["post-2113","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-izlog","tag-dedini-drugari","tag-ekonomija","tag-guverner","tag-nbs","tag-radovan-jelasic","tag-savremeni-menadzer","tag-sve-nesto-lepo"],"yoast_head":"\n