Kako je nekad tesko nasmejati se ?<\/p>\n

Koliko god se trudis, tek na trenutak uhvatis sebe da je taj pokusaj od osmeha nesto izvestaceno i nesto sto ne prilici .<\/p>\n

Jos gora varijanta je kad na silu teras , a nije ti do smeha. Cemu osmeh? Da pokazes ljudima kako si ti onaj pravi, veseli i uvek za salu spreman lik, koga svi znaju kao nasmejanog ?<\/p>\n

Trazis kod drugih nesto smesno kako bi se razveselio, ali avaj, ljudi se dali u politiku, bedacenje, neke ozbiljne teme. Svi imaju neke probleme . Tu i tamo ostavis po koji ustaljeni komentar, tek da ostvavis neki trag.<\/p>\n

Pokusas i sa necim smesnim, ali nije to ono pravo. Ko te zna, odmah provali da se nesto desava, da nesto nije u redu.<\/p>\n

A covek ipak nije masina, pa da sakrije osecanja. Pa i masina zna da se pokvari i pokaze svoju slabu kariku !<\/p>\n

Samo sto masini zamenis deo i pustis je ponovo u eksploataciju, a coveka ne mozes tek tako lako da opravis. Neki delovi se ne mogu zameniti.<\/p>\n

Ne znam da li je DUSA deo coveka, ali kad dusa zaboli, tesko je iskreno se nasmejati.<\/p>\n

Kazu stariji ljudi da vreme leci sve, pa cak i dusu.<\/p>\n

Ja mislim da koliko god vremena prodje , oziljci moraju da ostanu. Da neke stvari ostaju urezane vecno, a da DUSA kompenzira sa nekim nebitnim stvarima kako bi olaksala sama sebi i svom domacinu.<\/p>\n

Rekose mi i da je sutra novi dan, a da je jutro pametnije od veceri.<\/p>\n

Rekose mi i da posle kise, sunce grane.<\/p>\n

Rekose mi da je bolje smejati se, nego plakati.<\/p>\n

A ja ne znam da placem . Placem u sebi. Placem za sebe.<\/p>\n

Smejem se za druge. Ali trenutno nije iskren osmeh. Mora malo vremena da prodje dok DUSA ne nadje adekvatnu kompenzaciju.<\/p>\n

Jedan predivan cvet je uvenuo. Nema ga vise…<\/p>\n