Prvo i osnovno pitanje za svakoga ko zeli ili se vec bavi blogovanjem: zasto\u00a0 blogujem?<\/p>\n

Elem: resis da imas svoj blog, nadjes agregat ili svoj domen otvoris, instaliras sve, ili ti neko pomogne, otvoris stranu za pisanje i …?<\/p>\n

Ispred tebe red za naslov, ispod prozor za pisanje. Gledas u njega, gleda on tebe i tako neko vreme. Prsti spremni, hiljadu misli kroz glavu\u00a0 lete, nijednu da uhvatis makar na tren. Ako si pusac, vec trecu palis za redom, nervoza postaje sve jaca, sve ti smeta…kafa je odavno popijena i ne ides da kuvas novu jer samo sto nisi krenuo sa pisanjem. Evo sad ce da krene, sad ce, a nikako.<\/p>\n

Nekako ga molis ko da si na vc solji a ne ispred kompa…<\/p>\n

Evo samo sto nije…<\/p>\n

A onda krenes, napises par redova , vratis se na pocetak, pa sve razmisljas kako nije dovoljno dobro. Odjednom, postajes svoj najveci kriticar i poznavalac lekture, svaka rec nije dovoljno jaka po tvom misljenju i spremna je za zamenu. Zamena zamene, pa brisanje. Opet iz pocetka.<\/p>\n

Opet juris svoje misli, cak osecas premor i upalu misica. Lakse bi ti bilo da trcis, cini ti se nego da pises, sve razmisljajuci kako pisanjem dajes deo sebe celom svetu. Ogoljujes se, skidas se, ostajes bez nekog samo tebi bitnog dela svoje slagalice. Imas strah da ce te neko prepoznti, da ce neko videti tvoju intimu…<\/p>\n

Iz casa u cas, kriterijumi se podizu do neslucenih granica, a samim tim ostajes sve kraci i uskraceniji u svojim dubokoumnim razmisljanjima. Kao na parcetu hartije kad drvenom olovkom precrtavas jednu po jednu stavku da bi na kraju ostao bez icega neprecrtanog. Hartija puna skrabotina, a glava prazna. Odletese sve misli za koje si smatrao da su tu i da su pametne, da je dovoljno samo da ih pohvatas i preneses vestim prsticima preko tastature na ekran u oznaceno polje.<\/p>\n

Opet si na pocetku.<\/p>\n

A onda glavno pitanje: ,,Zasto blogujem?,,<\/p>\n

Da bi ostavio nesto iza sebe? Da bi moje misli podelio sa celim svetom?…kao da ima onih koje to interesuje?<\/p>\n

Da zadovoljim svoj ego, jer zaboga moja najbolja prijateljica ili najbolji prijatelj imaju blog i veoma su popularni? Njih svi vole, hocu i ja deo te ljubavi !<\/p>\n

Da preko bloga razmenjujem komentare sa celim svetom, da ih imam puno, jer zaboga moja sujeta je jaca nego kod drugih?!…<\/p>\n

Da kroz izvestaceno pisanje\u00a0 lazem prvo samog sebe, pa onda ceo svet? Da verujem vise od drugih u sopstvene lazi?<\/p>\n

Mozda da: blogovanjem izbacim sav celodnevni stres kroz pisanje? Da kroz komentare i citanje drugih, opustim napete zivce koji samo sto nisu popucali po svim savovima? Da budem iskren i svi da me izbegavaju? Ili pak da nadjem neku sredinu, pa ni tamo , ni vamo. Sto kazu stari ljudi: nit smrdi , nit mirise !<\/p>\n

Ili pak, da blogovanjem usrecim i sebe i one koji me citaju, koje ja citam i sa kojima redovno razmenjujem misljenja po svim pitanjima koja se postave pred nama. Sta s tim? Citam, komentarisem, pisem, komentarisu me…. i sta s tim?<\/p>\n

Opet glavno pitanje: ,,Zasto da blogujem?,,<\/p>\n

Ako imas ispunjen zivot u real time, zasta ti treba blog? Da na blogerski nacin, ili samo sebi svojstven, pokazes celom svetu kako si ti ovakav ili onakav, u zavisnosti kako te procitaju oni koji to rade? A citaju i napisano i ono medju redovima, pa se svi pronalaze i cekaju svoj momenat da ti skrenu paznju kako si pogresio i kako uvek ima neki bolji nacin…<\/p>\n

Ako smatras da ti je zivot usran do bola, pa pokusas da kroz blogovanje to iskazes, vecina nema razumevanja, nadje se po neko iskren i usere te jos i vise jer ti komentarom da do znanja sve ono sto i sam znas, a ne smes sebi da priznas, nego trazis potvrdu, pa kad je dobijes onda ti je taj neko drugi kriv\u00a0 a jos i gore ti bude kad ti na taj nacin otvori oci a ti i dalje neces sebi da priznas, nego ti je opet neko drugi jos i vise kriv, da ne kazem: naneo ti bol, na postojecu bol…<\/p>\n

Ili mozda da pises samo o jednoj oblasti, da stvaras fan klub oko sebe, naravno da i ti budes deo takvih grupa, budes uvek tu negde, kao strucan, ni po babi , ni po stricevima. Da imas svoje misljenje samo kad je struka u pitanju, a da se nikad ne mesas u bilo sta drugo.<\/p>\n

Ma kroz glavu ti se vrzma ponovo hiljadu misli, ali kao na pocetku, ni jednu da uhvatis i preneses na blog-papir.<\/p>\n